Loodesa U Zemlji Choodesa

Grad obojen u nijanse crvene, zelene, plave, žute, narandžaste sa kojih je sjaj nekako ispario.  Grad sa make-up –om.  Grad hladnih zidova.  Grad u čije se pukotine kad-kad zavuče blesak neke neonske reklame.  Paukova mreža snova. Grad iz čijeg se haotičnog kretanja ponekad javi vreo dah i poteku nepitke fontane. Grad večitog popravljanja deonica i kopanja tunela koji nikud ne vode. Grad uzdignutih ruševina. Grad nagomilanog đubrišta. Milionski grad ispunjen prazninom. Grad slučajnih prolaznika. Grad povorki melanholije, ravnodušnosti, bezumlja. Grad sa ponekom sunčanom stranom ulice. Grad u kome osmeh živi iza ćoška. Poprište bitke između Duha Umetnika, Duha Deteta i Duha Dželata.  Grad koji sve češće ne prepoznajem.

Kažu da je lepota u oku posmatrača. Možda su moje naočare suviše tamne. Al’, nekako... čini mi se nedostojnim ljubavi nekog čoveka...  Kao kazna za one koji pokušavaju da žive s’ njim i u njemu...

A, ja? Ja se više ne sećam jesam li pisala o Beogradu ili o sebi... Starim.

Vezati se.

Cimati se.

Plakati.

Gristi zubima.

Krvariti.

Gledati još dugo u rez.

Ožiljak.

Dubina?

Ponovi!

Nisi naučila.

Vredi li napisati knjigu "Svi moji narkomani i navodni bivshi narkomani" kao putokaz nekom naivnom, kad vetj meni ni jedno iskustvo njie pomoglo? A?

Onog trenutka kada odeš,

Duboko ću zaseći liniju života.

Zato što si me ti naučio da fizička bol zna da bude odlična supstitucija za duhovnu.

Zato što si me ti naučio da istrajem voleći te, moram da je produžim.

Želim da ti potrajem, ako jednom odlučiš da se vratiš.

ako grmi i kod tebe, slobodno se sakrij u meni...

Zatvaramo srce, dušu.
Dovoljni smo sami sebi,
ne dotiču nas tudje sudbine,
čekamo... ni sami ne znamo šta, znak ili ... ?
Gledamo mrtve senke na zidu,
samoća je izlaz iz začaranog kruga...
mirimo se sa tamom,
tonemo u crnilo noci,
na tamnu stranu...

Odvlačiš me svoju...

Ti znaš kako iz tame da nadješ put,
već puno vremena provodiš tamo,
ali ja...
ja sam samo mali svitac što nekom detetu ispunjava želju...

Kako dalje... ?

Volela je taj tramvaj koji je prolazio uvek nakon

njegovog dolaska.

Volela je...

Nije osetila da tje je bash taj tramvaj odvesti u

nishtavilo

onog dana kad su mu shine popucale

od smrzavanja u avgustu...

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Nina Živančević